Message de Pâques de Sa Béatitude le Patriarche de Serbie

Échangez vos idées librement ici

Modérateur : Auteurs

Claude le Liseur
Messages : 4352
Inscription : mer. 18 juin 2003 15:13

Message de Pâques de Sa Béatitude le Patriarche de Serbie

Message par Claude le Liseur »

Version serbe: http://www.spc.rs/sr/vaskrsnja_poslanica_2010_godine


ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Христос васкрсе из мртвих,
смрћу смрт уништи
и мртвима у гробовима живот дарова!

Поздрављајући вас, драга браћо и сестре, овим речима сверадосне и победоносне песме Васкрсења Христовог, подсећамо вас да је Васкрс темељ Цркве и извор вере и наде у нашем животу на земљи. Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „...Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16).

Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога Завета, а коначно објављена свету у Новом Завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6).

У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5).

У Новом Завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог Завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога Завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12).

Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (...) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20).

Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), пастирском бригом руковођени, позивамо вас, децо наша духовна, да исповедате и чувате своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима. Уз то, свето Јеванђеље нас опомиње да се клонимо „парасинагога”, што значи засебних окупљања секташког типа, као и лажних пророка и учитеља, јер они „долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви” (Мт 17, 15). Чувајмо наше православно Предање наслеђено од апостолâ и светих Отаца, Светога Саве и светог Симеона Мироточивог. Свети Сава је над мироточивим моштима свог оца измирио завађену браћу, позвавши тиме и све нас да увек и свагда живимо у братској љубави и слози.

Поздрављамо нашу браћу и сестре, нашу духовну децу, на Косову и Метохији. Поздрављамо их крсноваскрсним поздравом, видећи како свештенство и верни народ Божји у миру и љубави, смирењу и послушности, похађа своје храмове и светиње, учествује у богослужењу и причешћује се божанским Тајнама Христовим у ове свете и спасоносне дане Христовог усхођења у Јерусалим да победи смрт и отвори свима нама врата Васкрсења и живота вечног. Владика Атанасије, Епископ који по одлуци нашега Патријарха и Светог Синода привремено замењује епископа Артемија, посећује народ и светиње широм Косова и Метохије и, у слози и једномислију са свештенством и народом, служи од царског Призрена на југу, широм Метохије до Велике Хоче и Пећи, и од подножја Шаре, преко Косовског Поморавља до Новог Брда и Митровице и до подножја Копаоника на северу. Хвала Богу, наш народ је решен да на овом светом олтару стоји и опстоји, верујући у Крст и Васкрсење Христово и наше, чувајући се неслоге и не збуњујући се причама које не воде очувању вере и духовног и националног идентитета.

Зна наш народ шта значи држати се здравих речи Господњих и непатвореног учења о побожности, а шта, опет, значи и куда води залудно препирање, „од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка” (1. Тим 6, 3 – 5). У обновљеним светињама узноси се заједничка молитва свештенства и народа: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!” Једним устима и једним срцем пева се молитва јединства вере и заједништва Духа Светога, на славу Сабора Свете Тројице и очување православне црквено-народне саборности.

Молимо се Богу да се, молитвама Светога Саве и светога цара Лазара, врати мир и слобода на наше страдално Косово, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су наше највеће светиње, које су бисери православне културе и свеукупне хришћанске баштине.

Обраћамо се и пуноћи нашег благочестивог народа који живи у отаџбини и расејању, да живи и радује се Васкрсењу Христовом. Васкрсење нас позива да чувамо јединство своје свете Цркве и да никада своје земаљске интересе не претпостављамо интересу Заједнице и свеопштег добра. Свети апостол Павле нас упозорава да не будемо „тврдоврати и непокорни” (Тим 1, 9), оживљујући „старе ране” већ зацељених подела на телу наше светосавске Цркве. Живимо, отуда, у јединству наше Мајке Цркве и у љубави и слози једни са другима, чувајући, по речима поменутог Апостола народâ, „јединство Духа свезом мира” (Еф 4, 3).

У ово време Васкрса, Црква увек истиче вредност и светињу људског живота, од зачећа па до потпуног сазревања сваке непоновљиве и боголике људске личности, противећи се било каквом облику насиља над њима. На то нам указује не само заповест Божја: Не убиј! (Изл 20, 13) већ, још много више, Васкрсење Христово, јер нам оно открива најдубљи смисао стварања и постојања света и човека, а то је спасење „свих и свега” у Христу Распетом и Васкрслом (1. Кор 1, 23).

Данашњи човек, обремењен бригама овога света и заслепљен себичним потрошачким менталитетом, избегава да се суочи са тајном живота и смрти. „Проклета питања” којима су се бавили великани људског духа, попут Достојевског и многих других, у наше време немају много следбеника. Сведоци смо, напротив, да све више долази до изражаја „цивилизација смрти”. Многе светске религије, па и философија и уметност нашег доба, прихватају, по речима оца Александра Шмемана, „измирење са смрћу”. Смрт је, по њима, једина реалност, почетак и крај свега. Црква Христова тврди и сведочи управо супротно. Црква исповеда и проповеда најдубље достојанство и светињу људског живота, верујући у Васкрсење Христово, којим је побеђен наш највећи и последњи непријатељ, а то је смрт (1. Кор 15, 26).

Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Дај Боже да и ми будемо сведоци те истине и да у нашим душама и на нашим лицима непрестано блиста радост Васкрсења – она радост која се могла видети на лицу недавно упокојеног светогорског старца Јосифа Ватопедског, који се, супротно законима биологије, упокојио са осмехом на лицу.

Поздрављајући вас, браћо и сестре, још једном најрадоснијим васкршњим поздравом, позивамо вас све да живите у љубави према Богу и ближњима, ходећи тако путем који води у вечни живот. Живећи тако, постаћемо и бићемо синови и кћери Васкрсења.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Дано у Патријаршији Српској у Београду,
о Васкрсу 2010. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит либертивилско-чикашки ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ,
Администратор Епархије рашко-призренске
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ
Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД



Version française: http://orthodoxie.typepad.com/Fichiers_ ... s_2010.pdf

MESSAGE DE PÂQUES – 2010
LE CHRIST EST RESSUSCITÉ ! EN VÉRITÉ, IL EST RESSUSCITÉ !
Le Christ est ressuscité des morts, par Sa mort Il a vaincu la mort, à ceux qui sont dans les tombeaux Il a donné la vie !
En vous saluant, chers frères et soeurs, par ces mots tout joyeux et triomphants du tropaire de la Résurrection du Christ, nous vous rappelons que la Résurrection est le fondement de l’Église et la source de la foi et de l’espérance dans notre vie sur terre. La Résurrection est le sceau et la couronne de l’amour divin envers ce monde et l’homme : « Car Dieu a tant aimé le monde qu’Il a donné Son Fils, l’Unique-Engendré, afin que quiconque croit en Lui ne se perde pas mais ait la vie éternelle » (Jn 3,16). La Résurrection est le mystère biblique, caché durant des siècles au sein de l’Ancien Testament et finalement annoncé au monde dans le Nouveau Testament par la Résurrection des morts du Dieu-homme Jésus-Christ (Mt 28,6).
Les livres de nombreux prophètes vétérotestamentaires laissent pressentir le mystère de la Résurrection, qui se rattache à la venue du Messie. Le grand prophète Isaïe confesse sa foi en la résurrection personnelle et générale par les mots : « Tes morts revivront, tes cadavres ressusciteront » (Is 26,19), et il invite tout Israël à participer à cette joie de la Résurrection promise : « Réveillez-vous et chantez, vous qui habitez la poussière, car ta rosée est une rosée lumineuse, et le pays va enfanter des ombres ». (Is 26,19). Le même témoignage est apporté par le prophète David dans ses psaumes, en reliant le mystère de la Résurrection à l’arrivée du Messie. Dans ses psaumes, il confirme que la foi en la Résurrection est la foi de tous les justes de l’Ancien Testament, dont Dieu n’abandonnera pas les âmes dans les enfers « car Tu ne peux laisser Ton fidèle voir la fosse » (Ps 16,10), mettant en évidence dans ce verset le Premier-né de la Résurrection, le Messie, le Christ. D’autres prophètes vétérotestamentaires confirment aussi le mystère de la Résurrection. Le prophète Élie ressuscite le fils de la veuve à Sarepta, au pays de Sidon (1 R 17), annonçant par ce miracle que la réalité de la Résurrection va s’étendre à tous les peuples de la terre (Lc 4,26). Le livre du prophète Ézéchiel contient une préfiguration poignante de la résurrection générale des morts. Inspiré par l’Esprit divin, le prophète Ézéchiel voit les ossements humains gisant dans la poussière terrestre renaître à la vie, ce qui se produira à la fin de l’histoire, avant le Jugement de Dieu : « Il me dit : “Prophétise sur ces ossements. Tu leur diras : Ossements desséchés, écoutez la parole de Dieu ! Ainsi parle le Seigneur Dieu à ces ossements : voici que je vais faire entrer en vous l’esprit et vous vivrez” » (Ez 37,4-5).
Dans le Nouveau Testament, on peut le dire librement, la Résurrection est le début et la fin, l’alpha et l’oméga (Ap 1,8), car elle s’identifie à la foi en Christ : « Moi, je suis la Résurrection. Qui croit en moi, même s’il meurt, vivra » (Jn 11,25). Croire en Christ signifie croire en la Résurrection. Tous les miracles et tous les signes transcrits dans les livres du Nouveau Testament se produisent sur le chemin menant le Christ vers le Golgotha et la Résurrection. Le récit évangélique de la résurrection de la fille de Jaïre (Mt 9, 18-26) et du fils d’une veuve juive (Lc 7,12-15), et en particulier la Résurrection de Lazare de Béthanie, mort depuis quatre jours (Jn 11, 5-46), attestent en vérité que le Christ est la Résurrection et la Vie. Il est venu dans ce monde afin de nous faire le don de la Résurrection, comme nous le chantons ces jours-ci dans les services divins de la Résurrection : rien d’autre, ni rien de moins ! Le Seigneur ne nous a pas apporté une philosophie nouvelle ni une éthique nouvelle, mais une vie nouvelle qui nous est offerte en gage de la Résurrection dans le saint mystère du baptême (Ga 3,27). Notre Seigneur Jésus-Christ S’est offert sur le Golgotha en sacrifice très pur « pour tous et pour toutes », comme nous le confessons dans la partie centrale de la Divines Liturgie en communiant au Corps et au Sang « du Christ crucifié pour nous et ressuscité ». Le Christ est l’Agneau pascal du Nouveau Testament. Avec Sa Croix et Sa « Résurrection le troisième jour », Il a confirmé définitivement et parfaitement qu’Il est en vérité le Messie et le Sauveur du monde et qu’« il n’y a pas sous le ciel d’autre nom donné aux hommes par lequel nous devions être sauvés » (Ac 4,12).
Le saint apôtre Paul, parlant de la Résurrection du Christ, a dit : « Si le Christ n’est pas ressuscité, vaine est notre foi… mais si le Christ est ressuscité d’entre les morts, Il est les prémices de ceux qui se sont endormis » (1 Co 15,17-20). Le saint apôtre Paul a prêché devant les philosophes et les sages grecs au sujet du « Dieu inconnu » (Ac 17,23), en leur parlant précisément de la Résurrection du Christ d’entre les morts. La victoire du Christ sur la mort est la confirmation de l’authenticité de Sa divinité. C’est pourquoi les saints apôtres de l’Évangile portent le nom de « témoins de la Résurrection » du Christ (Ac 1,22). Avec la vérité sur le Christ et Sa Résurrection, les apôtres ont conquis « l’ancienne et fière Rome » et porté la Bonne Nouvelle du Christ Sauveur « jusqu’aux extrémités du monde » (Rm 10,18). L’histoire bimillénaire de l’Église, née du Saint Esprit le jour de la Pentecôte et consolidée à l’aide des prédications des Apôtres et des Pères, constitue la meilleure preuve que le Seigneur ressuscité est avec nous et qu’Il sera avec nous « pour toujours jusqu’à la fin des siècles » (Mt 28,20).
Nous remémorant ces témoignages authentiques sur notre Seigneur Jésus-Christ ressuscité, en qui « nous avons la vie, le mouvement et l’être » (Ac 17,28), et conduits par notre préoccupation pastorale, nous vous invitons, chers enfants spirituels, à confesser et à garder votre foi en la Résurrection non par des mots mais par votre vie et vos actes. En outre, le saint Évangile nous exhorte à nous préserver des « para-synagogues », c’est-à-dire de rassemblements particuliers de type sectaire, tout comme des prophètes et maîtres mensongers « qui viennent à vous déguisés en brebis, mais sont au-dedans des loups rapaces » (Mt 7,15). Gardons notre Tradition orthodoxe héritée des Apôtres et des saints Pères, de saint Sava et de saint Syméon le Myrrhoblite. C’est sur les reliques sources-de-myrrhe de son père que saint Sava a réconcilié ses deux frères, nous invitant tous ainsi à vivre toujours dans un amour fraternel et un esprit de concorde.
Nous saluons nos frères et soeurs, nos enfants spirituels du Kosovo et de la Métochie. Nous leur adressons nos salutations pascales en voyant comment le clergé et le peuple des fidèles de Dieu fréquentent leurs églises et sanctuaires, participent aux services divins et communient aux Mystères divins du Christ tout au long de ces jours saints et salvateurs où le Christ est venu à Jérusalem afin de vaincre la mort et de nous ouvrir à tous les portes de la Résurrection et de la vie éternelle. L’évêque Athanase qui, à la suite d’une décision de notre Patriarche et du Saint-Synode, remplace temporairement l’évêque Artemije, visite la population et se rend dans les sanctuaires de l’ensemble du Kosovo et de la Métochie ; dans la concorde et en union de pensée avec le clergé et les fidèles, il célèbre partout la Sainte Liturgie, depuis la cité impériale de Prizren au sud et dans toute la Métochie jusqu’à Peć, des contrebas de la montagne Šar en passant par la région du Pomoravlje, du Kosovo jusqu’à Novo Brdo et Mitrovica et les contreforts du Kopaonik au nord. Dieu merci, notre peuple est résolu à rester et à subsister en ces lieux saints, ayant foi dans la Croix et la Résurrection du Christ comme dans la nôtre, sans tomber dans les divisions ni se laisser troubler par des histoires ne permettant pas de garder la foi et de préserver notre identité spirituelle et nationale.
Notre peuple sait ce que signifie le fait de se conformer aux saines paroles du Seigneur et à l’enseignement de la religion ; il sait aussi ce que signifient et où mènent les vaines querelles : « de là viennent l’envie, la discorde, les outrages, les soupçons malveillants, les disputes interminables de gens à l’esprit corrompu, privés de la vérité, aux yeux de qui la piété est une source de profits » (1 Tm 6, 3-5). Dans les sanctuaires restaurés, s’élève la prière commune du clergé et des fidèles : « ...confions-nous nous-mêmes, les uns les autres et toute notre vie au Christ, notre Dieu. » D’une seule bouche et d’un seul coeur s’élève la prière de l’unité dans la foi et en union avec le Saint-Esprit, à la gloire de la Sainte Trinité et à la sauvegarde de la conciliarité orthodoxe de l’Église et de son peuple. Nous prions Dieu afin que, par les prières de saint Sava et du saint prince Lazare, reviennent la paix et la liberté dans notre Kosovo martyr, notre berceau spirituel et notre Jérusalem, là où se trouvent nos plus grands sanctuaires, joyaux de la culture orthodoxe et du patrimoine chrétien dans son ensemble.
Nous nous adressons aussi à l’ensemble de notre peuple de fidèles vivant dans sa patrie ou dans la diaspora, afin qu’il se réjouisse de la Résurrection du Christ. Sa Résurrection nous appelle à garder l’unité de Sa sainte Église et à ne jamais faire passer nos intérêts terrestres avant l’intérêt commun et le bien-être général. Le saint apôtre Paul nous met en garde contre le fait d’être « insoumis et rebelles » (1 Tm 1,9) en rouvrant de « vieilles blessures » cicatrisées sur le corps de notre Église établie par saint Sava. Vivons donc dans l’unité de notre Église-mère et dans l’amour et la concorde les uns avec les autres, afin de préserver, conformément aux paroles du saint Apôtre, « l’unité de l’Esprit par ce lien qu’est la paix » (Ep 4,3).
En cette période pascale, l’Église met toujours en exergue la valeur et le caractère sacré de la vie humaine, depuis la conception jusqu’à la pleine maturation de chaque personne humaine faite à l’image de Dieu et non reproductible, et s’oppose à toute forme d’agression à son encontre. Nous y sommes conviés non seulement par le commandement de Dieu : « Tu ne tueras pas ! » (Ex 20,13) mais encore plus par la Résurrection du Christ qui nous révèle le sens le plus profond de la création et de l’existence du monde et de l’homme, qui est le salut de « tous et de tout » dans le Christ crucifié et ressuscité (1 Co 1,23).
L’homme contemporain, écrasé de préoccupations quotidiennes et aveuglé par sa mentalité égoïste de consommateur, fuit la confrontation avec le mystère de la vie et de la mort. Les « questions maudites » auxquelles se sont intéressé de grands esprits de l’humanité, à l’instar de Dostoïevski et de beaucoup d’autres, ne préoccupent plus grand monde de nos jours. Nous sommes témoins, à l’inverse, de l’émergence croissante de la « civilisation de la mort ». Nombre de religions mondiales, ainsi que la philosophie et l’art contemporains, acceptent, selon l’expression du père Alexandre Schmemann, « la réconciliation avec la mort ». Pour eux, la mort est la réalité unique, le début et la fin de tout. L’Église du Christ affirme précisément le contraire et en témoigne. L’Église confesse et prêche la très profonde dignité et la sainteté de la vie humaine, ayant foi en la Résurrection du Christ, qui a permis de vaincre notre plus grand et ultime ennemi, c’est-à-dire la mort (1 Co 15,26).
Le grand starets russe Séraphim de Sarov accueillait toujours tous ses visiteurs avec ces mots : « Tu es ma joie, Christ est ressuscité ! », montrant ainsi que l’Église du Christ et Ses saints vivent dans la réalité de la Résurrection. Que Dieu nous accorde d’être nous aussi les témoins de cette vérité, et que dans nos âmes et sur nos visages brille sans cesse la joie de la Résurrection, cette joie qui pouvait se voir sur le visage de l’Ancien athonite Joseph de Vatopaidi décédé récemment, qui, contrairement aux lois de la biologie, s’est endormi avec le sourire sur le visage.
Frères et soeurs, en vous saluant de nouveau avec la salutation pascale toute joyeuse, nous vous invitons tous à vivre dans l’amour envers Dieu et ceux qui vous entourent et à cheminer ainsi sur la route menant à la vie éternelle. En vivant ainsi, nous deviendrons et nous serons les fils et les filles de la Résurrection.
LE CHRIST EST RESSUSCITÉ ! EN VÉRITÉ, IL EST RESSUSCITÉ !
Au Patriarcat serbe de Belgrade, Pâques 2010.
Le patriarche serbe Irénée, avec tous les évêques serbes et Mgr Luka, évêque d’Europe occidentale.
Répondre